Vilijam Sekspir

Pitanje o tome da li je neko drugi napisao dela Vilijema Šekspira prvi put je ispitivano sredinom 19. veka kada je već Šekspir važio za jednog od najvećih pisaca svih vremena.

Mnogi tvrde da je Šekspir bio samo figura koja je trebalo da zaštiti identitet pravog autora ili autora koji iz nekog razloga nisu želeli ili nisu hteli da prihvate javno priznanje za svoja dela. Šekspirova biografija, a posebno njegovo ponizno poreklo i opskuran život, izgledaju nespojivo sa njegovom poetskom eminencijom i njegovim velikimugledom.

    Rodio se 1564. godine u Stratfordu, roditelji su mu bili, izgleda, nepismeni i ne zna se da li je išao u školu? Kuća Džona Šekspira u Stratfordu smatra se za Šekspirov rodni dom. Ovo domaćinstvo održavano je tokom trajanja njegove karijere u Londonu. Stratford je mesto od oko 1.500 stanovnika, 160 kilometara severozapadno od Londona. Stratford je u to vreme bio centar odgajanja ovaca i trgovine vunom. Anti-Šekspirovske pristalice prikazuju Stratford kao mesto kome nedostaje okruženje za stvaranje genija i opisuju Šekspira kao nepismenu neznalicu.

    U 18. godini oženio se Anom Hezevej koja je bila osam godina starija od njega i sa njom je troje dece. Napustio je rodni grad, otišao u London i tamo, na kraju postao glumac. Vremenom je stekao akcije pozorišta 'Gloub', a savremenici su ga smatrali piscem nekoliko pozorišnih komada. Nekoliko godina pre smrti, vratio se u Stratford, kupio je imanje, pozajmljivao novac uz kamatu, sastavio testament i u njemu ni jednom jedinom rečju nije pomenuo svoje knjige i pozorišne komade! Umro je 1616. godine.

UZBUDLJIV ŽIVOT

    Prvo što pada u oči jeste da nije sačuvano ni jedno njegovo pismo, ni jedan originalni rukopis njegove knjige! Ni jedan dokument ne potvrđuje njegovo obrazovanje! Oni koji tvrde da je Šekspir postojao i da je bio veliki pisac, pozivaju se na šest njegovih potpisa na nekim pravnim dokumentima. Potpisu su pronađeni na jednom ugovoru o kupovini kuće, oko hipoteke na jedno pozorište i na testamentu (čak četiri potpisa). Oni datiraju između 1612. i 1616. godine. Ovi potpisi se često navode kao dokaz njegove nepismenosti, a potpisi su bili sledeći:

■ Villm Shakp

■ Viliјam Shaksper

■ Vm Shakspe

■ Viliјam Shakspere

■ Villm Shakspere

■ Viliјam Shakspeare

    U proteklih stotinjak godina bilo je i onih tragača za istinom koji su tvrdili da nijedan od tih potpisa, ili tek možda jedan, jeste Šekspirov, a da ostali pripadaju beležniku Frensisu Kolinsu. Upada u oči da su ovi potpisi, koji datiraju nekoliko dana pred njegovu smrt - različiti. Razlika je očigledna i tvrdilo se da je tog čoveka potpisao beležnik jer je on, u stvari, bio polupismen. Ako je tako, kako je onda mogao napisati ukupno 37 drama i 154 soneta.

ČUDNOVATI SPOMENIK

    Gotovo sva Šekspirova dela pokazuju izuzetan talenat, ali i obrazovanje. Autor tih komada dobro je upućen u tajne antičke književnosti, rimskog i engleskog prava, geografije, viših stranih jezika, pitanja državne uprave... Kako to onda povezati sa gorenavedenim potpisima? Barem, kako kažu 'šekspirolozi', 12 dela mogu se, od onih 37, svrstati u prava remek dela. Da li je moguće da to napiše jedan čovek? On je, onda, neosporno bio genijalan i izuzetno obrazovan, čak neverovatno obrazovan. Pri tome, stručnjaci su navodili da se u Šekspirovim delima javlja ukupno 21.000 reči što je veoma neobično, čak i za današnja merila. U njegovo doba i veoma obrazovani ljudi nisu koristili više od pet hiljada reči, a vokabular od 5-6 hiljada reči i danas se smatra bogatijim.

    U tome postoje i mnoge druge protivrečnosti. U 'Mletačkom trgovcu' na primer, pisac je strasno osudio i razobličio zelenaštvo, a onaj Šekspir iz Stratforda, pred kraj života izdavao je novac i zelenašio. Detaljne analize Šekspirovih drama otkrile su još nešto: pisac je uglavnom otvoreno izražavao simpatije za aristrokate i visoki stalež i sa druge strane, prezir prema prostom narodu. Ako je verovati onim poznatim biografskim činjenicama, on je bio pripadnik običnog naroda. Odakle kod njega upravo suprotno raspoloženje?

    Šekspirova smrt u ono vreme prolazi nezapaženo. Neki njegovi savremenici, koji su ga pominjali, uglavnom govore o njemu kao glumcu. Njegov zet, doktor Hol, koji je pisao dnevnik i koji je sačuvan, ne pominje ni jednom jedinom rečju da je njegov tast pisao pozorišne komade. I to tako poznate i popularne. Njegovi portreti izazivaju sumnju, pa čak i spomenik na groblju. Tim pre što se kasnije otkrilo da se sa tim spomenikom nešto događalo i da je na njemu slika čoveka koji nema nikakve veze sa portretom Šekspira koji je danas dobro poznat?

OTVORENE SUMNJE

    Veliki pisci, poput Bajrona i Dikensa otvoreno su sumnjali u Šekspirovo autorstvo. A tu su bile i druge istaknute javne ličnosti, uključujući: Volta Vitmena, Marka Tvena, Helen Keler, Henri Džejmsa, Sigmunda Frojda, Čarlija Čaplina, Orsina Velsa,... koji su takođe sumnjali u autorstvo Šekspirovih dela. Ako nije bio taj bradati čovek iz Stratforda, čija je slika bila na prvom spomeniku autoru drama? Ko je to onda bio? Kandidata je bilo više. na prvom mestu je bio Frensis Bejkon (slika levo), jedna tajanstvena ličnost, poznat kao filozof i državnik. U Bejkonovim delima i u Šekspirovim komadima ima dosta neverovatnih podudarnosti i upadljivo sličnih misli. O tome postoje danas različite verzije i stavovi. 'Bejkonovci' su uglavnom nastojali dokazati da je Bejkon bio pisac poznatih dela pod Šekspirovim imenom, tražeći u tim pozorišnim komadima šifre koje bi to potkrepile. Bejkon je, naime, poznat i kao autor jedne šifrovane knjige koja, čini se, na pravi način nije do danas pravilno protumačena?

    Ovim pitanjem se posebno pozabavio pre nekoliko decenija Viljem Fridman, čuveni američki kriptolog, koji je ovakve ili slične hipoteze razbio. On je, verovao je, dokazao da Bejkon nije nikako mogao napisati dela koja su, kako se verovalo, Šekspirova. Ako nije Bejkon, ko je onda?

    Danas je na tom spisku 'mogućih pisaca' više od pedeset imena. Još u 19. veku javilo se i ime grofa Retlanda. Oni koji su prihvatili ovu pretpostavku otkrili su da je on učio u Italiji, da se tamo družio sa Dancima i da su dvojica od njih imali prezimena Rozenkranc i Gildenstern. Takva imena, poznato je, nose ličnosti iz 'Hamleta'. Zna se, ipak, da je Retland bio mlađi od Šekspira i to znači da je on neke od drama morao napisati kada je ima petnaestak godina. A u to je teško poverovati. Drugo ime koje se najčešće pominje jeste ime Edvarda de Vere (slika desno). On je, međutim, umro 1604. godine, a neke drame su se pojavile posle ovog datuma. Ko je onda njih napisao?

    Nije u svemu tome jasno zašto je tajnu autorstva trebalo čuvati toliko dugo, dela pripisivati drugome, a onda sve to 'režirati' čak i toliko godina posle smrti i sve do pojave prvih sabranih dela 1623. godine? To je ključna misterija. Pitanje je, može se reći, za sada još uvek otvoreno.

    Vrlo malo se zna o ličnom životu Šekspira i praznine u njegovoj biografiji tretiraju se kao posredni dokazi protiv njegove pogodnosti kao autora 'njegovih dela'. Ovaj nedostatak biografskih informacija ponekad se uzima kao pokazatelj organizovanog pokušaj od strane vladinih zvaničnika da obriše sve tragove Šekspira iz istorijskih zapisa i da se sakrije identitet o istinskom autoru, ili čak suprotno da se saktrije pravi identitet Vilijama Šekspira. Da ovo zadnje navedeno ima vrlo jake osnove, pokazaće ovo što sada sledi!

AGENT TAJNE POLICIJE

    Još jedna misterija vezana za Šekspira obelodanjena je kao rezultat arhivskih istraživanja dvojice istoričara, Grema Filipsa i Martina Kitmana. Po tim istraživanjima, Viljem Šekspir je bio agent tajne policije Kraljice Elizabete Prve. Njegov zadatak bio je da izveštava o raspoloženjima katolika i stranaca koji su boravili u Engleskoj i neprekidno stvarali mreže zavera protiv kraljice-protestantkinje. Šekspir je, navodno, bio u sastavu grupe koju je formirao šef obaveštajne službe kraljice Elizabete, ser Frensis Vilsinghejm. Grupa se sastojala od dramatičara, pisaca i glumaca. Agenti su prisluškivali razgovore stranaca po pabovima, ali su crpeli informacije i iz beseda aristrokata koji su vodili boemski život. U sastavu te mreže nalazili su se i poznati dramatičar Kristofer Marlo i mecena Šekspira lord Stendž i drugi 'javni predstavnici kulture'.

    Viljem Hol - takav je pseudonim imao Šekspir u dokumentima tajne policije nije igrao samo ulogu informatora. Koristeći svoj ugled u Evropi, on je, ne izazivajući sumnju, putovao u razne zemlje i dostavljao tajne poruke kraljici Elizabeti. Najčešće su to bila putovanja u Holandiju i Dansku. Na jednom takvom 'službenom' putvanju Šekspir je posetio Prag i predao dvorskom alhemičaru Kelmi tajnu poruku od državnog sekretara Velike Britanije.

    Za takva Šekspirova putovanja izdvajano je po 25 funti, što je bilo sasvim dovoljno ne samo za prijatno putovanje, već i za podmićivanje činovnika dotične zemlje. Tajne usluge koje je obavljao, donosile su Šekspiru velike honorare. Po mišljenju istraživača, u piščevim ambarima u Stratfordu odvijale su se burne komercijalne transakcije. Na svojim putovanjima Agent Šekspir sećao se ne samo državnih stvari, već i sopstvene koristi.

Ipak, trgovinske operacije u Stratfordu Šekspir je navodno obavljao preko posrednika - jer otkud bi pesnik i lutalica mogao imati toliki novac?

    Ova Šekspirova uloga u tajnoj policiji možda je i ključna stvar koja baca svetlo na pravog autora 'Šekspirovih dela' i još više produbljuje misteriju vezanu za njega, jer ako je Šekspir imao tako opsežno delatnost u tajnoj službi, može se zaključiti da je on imao vremena da napiše samo nekoliko soneta i eventualno jedan pozorišni komad, a ne i sva ona remek dela koja mu se pripisuju!